Живот, романи

ВЕК И ПО ОД РОЂЕЊА И 115 ГОДИНА ОД СМРТИ СВЕТОЛИКА РАНКОВИЋА (1863-1899), ПИСЦА „ГОРСКОГ ЦАРА” И „СЛИКА ИЗ ЖИВОТА”
Позни изданак старих времена
На књижевну сцену српског реализма ступио је у његовој последњој фази, пред сам крај XIX века. Духовну академију завршио је у Кијеву. Свестан наличја долазећег капитализма, пред којим су нестајале старе вредности, личне и друштвене, покушао је да се брани идилом и песимизмом. Знао је да је узалуд. Знао је и да ће оно о чему говори већини постати јасно тек много, много касније. Ни ликове оних који су му убили родитеље није вајао мржњом, ни њих није остављао без наде

Пише: Урош Матић

У Моштаници, надомак Београда, где је његов отац Павле службовао као учитељ, године 1863. рођен је Светолик Ранковић. Убрзо потом Павле се запопио, те се породица преселила у село Гараши, близу Аранђеловца. Ту, у срцу Шумадије, Светолик је одрастао и заволео сеоски живот. Радњу већине својих романа и приповедака смешта у простор између Букуље, Венчаца и Космаја, остајући и тако у блиским везама са завичајем.
Традиција свештеничке породице одредила је Ранковићев пут: после ниже гимназије и богословије у Београду, отишао је 1884. на теолошке студије у Кијев (Русија), где завршава Духовну академију. Године 1889, оне у којој је краљ Милан Обреновић абдицирао у корист сина Александра, Светолик се вратио у Србију и почео да предаје веронауку у крагујевачкој гимназији. Годину касније, 1890, положио је и професорски испит, радом О црквеном беседништву, оцењен највишом оценом. У Отаџбини 1892. објављује приповетку „Јесење слике”, врло запажену.
Као припадник Радикалне странке и противник режима Александра Обреновића, бивао је често премештан, „да нигде не пусти корене”, и ометан у службовању. Из Крагујевца у Београд пребачен је 1893, а већ 1894. у Ниш. Три године касније, те преломне 1897, као тридесет осма књига у „Колу” Српске књижевне задруге излази његов први роман Горски цар. Исте године успева да се врати у Београд и запосли као гимназијски вероучитељ, али не задуго. Његов статус био је несигуран, а звање више налик на ругање: „привремени вршилац дужности хонорарног наставника”. Дубоко је незадовољан и намерава да напусти  струку. Баш тада, исте 1897, и туберкулоза узима маха, па се повлачи на опоравак, најпре у Гараше.
У првој половини наредне године уточиште је потражио у манастиру Буково, где пише Сеоску учитељицу, свој други роман. У јесен, по савету лекара, одлази у Херцег-Нови, у нади да ће море, сунце и боровина успорити напредовање опаке болести. Тамо пише „Стари врускавац”, своју можда и најбољу приповетку. Започиње роман Порушени идеали (првобитни наслов Калуђер). Добија вест: „Сеоску учитељицу прво је наградила Матица српска, потом и Коларчева задужбина, која је узима и за штампу.”
Тражио је лека, светлости и смирења, али није налазио. Уз све остало што је згушњавало таму, умире његов најмлађи син. Одмах потом и он се, 1899, враћа у Београд. До последњег трена, у болесничкој постељи, писао је. Довршавао је роман Порушени идеали, који ће 1900. године, постхумно, објавити опет Српска књижевна задруга, као шездесет другу књигу у „Колу”.
И 18. марта 1899, када је преминуо, био је с пером у руци. „С пером којим је желео да просветли и просвети, у руци која је знала да помилује и опрости.”
Имао је само тридесет шест година.
Његовим делом, као касним изданком старих времена, завршава се реализам у српској књижевности и наговештава нова епоха: модерна.

ТУГА КОЈА СВЕ ПРЕКРИВА

Светолик Ранковић, могло би се рећи, прошао је руску реалистичку школу. За литературу је живље и почео да се интересује као студент Духовне академије у Кијеву, „мајци руских градова”. Пише поезију, преводи руске књижевне мајсторе. Тамо је 1885. написао „Капетаницу”, своју прву причу. На њега су видно утицали Тургењев и Толстој, Гончаров и Шчедрин, Гогољ и Достојевски. О том утицају писали су још Ранковићеви савременици Андра Гавриловић и Јован Скерлић, као и пола века касније Милорад Најдановић и Миљко Јовановић. (Занемариване су, при том, сличности Светолика Ранковића са писцима из неких западних књижевности, попут Балзака и Флобера.) За разлику од Гавриловића, који наглашава утицај Толстоја, Јовановић у свом магистарском раду Људи слабе воље у делима Светолика Ранковића истиче, као и Скерлић, Тургењева: „Поседовао је ону исту нежну топлину и љубав за своје јунаке као и Тургењев; саучествовао је у њиховим патњама слично Тургењеву; туговао над њиховим промашеним животима исто као Тургењев. А обојица су поседовали ону готову женску осетљивост и склоност да проучавају људе слабе воље.”
Попут ових великих узора, Ранковић је своје човекољубље уткао у јунаке, али није се изгубио у магловитом и апстрактном милосрђу, каже Најдановић, него је волео и жалио конкретног човека српског поднебља, сачувавши оригиналност.
У делу Светолика Ранковића јасан је и утицај српске књижевне традиције.
„У његовим приповеткама очит је утицај српских поетских реалиста, попут Војислава Илића (лирски интониране јесење слике), затим утицај Милована Глишића (духовите приче у фолклорном маниру), Лазе Лазаревића (психолошке приповетке), Радоја Домановића (сатиричан однос према паланачком друштву и сеоској бирократији). Знатан је и утицај симболистичких приповедака Симе Матавуља.”
Живот и свет Светолика Ранковића припадали су друкчијем поретку вредности у односу на оно што су доносили обриси долазеће епохе. Од економске неједнакости коју је и у селу продубљивао капитализам, од себичности и бездушности, малограђанштине и лицемерја, рђавости и у држави и у цркви, покушао је најпре да се брани идилом и старим вредностима, друштвеним и породичним. Величао је образ и чистоту села из прошлих времена, а савремено описивао у супротном расположењу, што видимо у приповеткама „Сеоски добротвор”, „Ђавоља посла”, „Пријатељи”и„Званична исправка”. Али ток историје није се могао зауставити.
„Искренијег песимизма тешко је наћи у нашој књижевности, где је, нарочито у последње време, песимизам постао једно обично опште место”, писао је Скерлић о Ранковићу. „Живот и болест развијали су те песимистичке клице и што је више залазио у године, његови погледи су били све песимистичкији. Борбе за комад хлеба, у којима човек троши своју најбољу енергију и у којима се крши понос, чергарска сељакања чиновничка с једног краја Србије на други, боловање деце и честе смрти, а нарочито болест коју је носио у грудима, чинили су га све тужнијим и несрећнијим.”

СЛОЖЕНА ЈЕДНОСТАВНОСТ ИСТИНЕ

И Павле Стевановић је песимизам Светолика Ранковића објашњавао углавном личним разлозима. Други, Живојин Бошков на пример, тежиште тог осећања налазе у друштвеним приликама. У разматрањима бројних аутора о томе налазимо много натруха идеолошких, политичких и династичких, који нас свакако не воде ка „сложеној једноставности истине”. Постоји, несумњиво, преплет и личних и друштвених невеселих разлога. И сам Скерлић, иако се мрштио пред песимизмом, овако описује атмосферу само четири године након Ранковићеве смрти, пре Мајског преврата:
„Простора нема довољно, ваздух је постао редак и загушљив, прохтеви су страховито набујали, амбиције се невероватно разуздале, све се озлобило један на другога као никада до сада, и у гурању, крхању изгубио се сваки обзир, свако осећање људског братства. Заличили смо на изгладнелу гомилу курјака, који су, урличући, почели један другог да раздиру.”
Управо такав био је један догађај из Ранковићеве младости који је битно утицао на његов живот и поглед на свет, на његову књижевност. Био је студент у Кијеву и проводио летњи распуст 1886. у завичају, када је њега и његову породицу задесила трагедија. Хајдуци-разбојници напали су њихову кућу и убили му родитеље. Он је успео да побегне и доведе помоћ, али прекасно. Сличне околности описаће деценију касније у роману Горски цар, предочавајући како су хајдуци похарали газда-Ђорђа:
„Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. Радован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјареног Ђорђа. Подиже пушку, и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак. Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем. Дете трчи право оцу вриштећи из свега гласа. Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнути нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди. Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се.”
У доживљају младог Светолика, није то био само ужасни злочин хајдучке дружине. Догађај је имао много дубљи смисао, и симболички, и (мета)историјски, и друштвено. Лична трагедија није помутила оштрину погледа романописца, нити га одвукла у погрешне рукавце. Главног хајдука у Горском цару,Ђурицу, приказује изнијансирано и комплексно, са свим његовим унутарњим драмама. Иако одметник, то није банални злочинац и својом чежњом за чистотом буди симпатије у читаоцу. Читалац стрепи за његову судбину. Код Ранковића не постоји катарза као код руских реалиста, негативни јунак није постао морални херој, али није ни зликовац према коме се осећа гнушање. Он је, напросто, човек! И око њега се, увек изнова, плете и расплиће сва драма света. <

***

Као у грозници
Морао је да мисли и пише брзо, тако несвојствено своме добу. Притиснут болешћу, тада неизлечивом, био је принуђен да делује ужурбано, чак грозничаво. „Сеоску учитељицу” написао је за два, а „Порушене идеале” за само три месеца.

***

Љубав је творачка сила
Лично искуство запостављеног и прогоњеног чиновника обреновићевске администрације Ранковић је уградио у приказ учитељског живота у „Сеоској учитељици”.Подлостима, уценама и ниским страстима „новог доба” супротставио је светли старински морал који је, иако у изумирању, супериоран. Разобличујући живот лицемерног свештенства и лажног испосништва у „Порушеним идеалима”, он противставља снажни лик православног свештеника у „Горском цару”, који даје очинске савете хајдуку и покушава да га усмери ка истинском покајању. Ни лик оних који су му убили родитеље Светолик Ранковић није вајао мржњом, ни њих није остављао без наде.